Ovdje smo zajedno

I uglavnom slijedi onaj klasični odgovor: Izlazi malo više, upoznaj ljude, druži se …
Brate okej, ali šta kad ti to već radiš? Izlaziš, upoznaješ, daješ šansu … i opet dođeš kući i osjećaš se isto, usamljeno. Tišina, prazno … neko čudno iz stomaka „nije to to“.
Tu dolazi novi nivo odgovora,  malo jači: „Držiš se pogrešnih uvjerenja“  i to na prvu zvuči kao „ma daj ne seri“ , ali kad malo bolje razmisliš, može da ima smisla.Jer nije samo do toga imaš li ljude oko sebe. Nego kako si s’ tim ljudima.
Jer nadaleko je poznato to da možeš biti u društvu i opet se osjećati kao da si sam na planeti.
Zašto?
Zato što u glavi vrtiš filmove tipa:
„Nisam ja baš nešto zanimljiv/a“
„Neće ovo dugo trajati“
„Ako pokažem kakav sam – ode sve“

I onda šta radiš, držiš se malo po strani, ne ideš do kraja niti se otvaraš. I normalno – nema konekcije.
A onda kažeš „Eto vidiš, nema ljudi“ a zapravo nisi ni dao šansu da te stvarno upoznaju.
Ali da se razumijemo u ovom tekstu, nije sve ni do tebe.
Nekad stvarno nema tvojih ljudi u tom momentu, nekad si u fazi u životu kad si između svega. I to je realno.
I još jedna stvar koju rijetko ko kaže: Neki ljudi ipak biraju na kraju da budu sami.
Ali ne zato jer moraju, nego je biraju svoj mir koji im je postao važniji od haosa.

I da, to zvuči moćno, ali to takođe nije nimalo lako. I dalje te nekad uhvati, idalje zaboli. Ali biraš to – svjesno.

Zato najrealnija priča bi išla ovako:Radi na sebi – ali ne da bi se svidio svima, nego da bi mogao biti svoj s’ pravim ljudima.
Ne juri 100 poznanstava – jedno pravo vrijedi daleko više od 100 površnih.
Jer nije poenta da nađeš ljude, nego da naučiš kako da budeš viđen , jer nekad ljudi jesu tu ali ti još nisi tu – sa sobom.

Ako imaš pitanje za „Pitaj psihologa“ – znaš već, anonimno, iskreno, bez foliranja.

Jer, ovdje smo zajedno.